Добро дошли на сајт Милоша Антонић, свештеника и пчелара из Коцељеве!

 

 

 

 

 

        Кроз сву историју, од средњег века па до наших дана, велике заслуге за развој и унапређење пчеларства код Срба заслужан је велики број свештених и монашких лица. Имајући за узор те дивне пастире цркве Христове а истовремено вредне и радне посланике и у пчеларству, један број нас свештеника и монаха, који се баве пчеларством као хобијем или допунским занимањем, 25. новембра 2002. године у манастиру Радовашници, уз благослов Његовог преосвештенства епископа шабачко-ваљевског господина Лаврентија, основао је "Свештеничко и монашко душтво пчелара епархије шабачко-ваљевске". Ово друштво пчелара је јединствен пример у новијој историји Српске православне цркве. Основни циљ друштва је мотивисање свештенства и монаштва да се баве пчеларством које има дубоке корене у нашој прошлости. Седиште друштва је древни манастир Радовашница, смештен под Цером - планином обраслом багремом и друтим медоносним дрвећем, удаљен од Шапца око 23 километра, посвећен светом архангелу Гаврилу. Овај манастир поред лепо развијене економије поседује и узоран пчелињак.
        Зашто ми, чланови поменутог друштва, сматрамо да је баш пчеларство најприкладније споредно - допунско занимање свештеника?
        Зато што је пчеларство једна од најплеменитијих грана привреде и што се пчела и њени производи помињу на више места у Библији - "Светом писму". У Старом завету помиње се мед код Мојсија и Соломона, затим у Књизи Исуса Навина, Књизи о судијама, Књизи о царевима, Књизи о Јову, у Псалмима Давидовим, у Књигама пророка Јеремије и Језекиља, укупно се мед у Старом завету помиње 59 пута. Восак се помиње 6 пута, а пчела 5 пута. У Новом завету, кад је Христос после васкрсења први пут стао међу апостоле: "А они му дадоше комад рибе печене, и меда у саћу. И узевши једе пред њима" (Лк. 24,42-43). Јеванђелисти Матеј (Мт. 3,4) и Марко (Мк. 1,6) говорере за Св. Јована претечу да се у пустињи хранио дивљим медом.
        На бављење пчеларством упућује нас и наш уџбеник за Српске православне богослове из "Пастирског богословља", који је написао прота Живан Маринковић, некадашњи ректор богословије, где се каже да је црквена пастирска служба узвишенија од сваке службе, не само на земљи него и на небу.
        Говорећи о прикладним занимањима и разонодама пастира (свештеника), на странама 80-85, он каже: "таквих прикладних занимања, сагласних са његовом високом службом и достојанством, има више врста: књижевних, уметничких и пољопривредних.
        Пастири који живе на селу могу се бавити неком граном пољопривреде: пчеларством, живинарством, повртарством, воћарством, виноградарством, сточарством...
        Црква је од почетка високо ценила физички рад и препоручивала га својим члановима. По примеру свога Учитеља, и апостоли су часове слободне од своје службе испуњавали физичким радом. Свети апостол Павле нарочито истиче да су се он и његови сарадници за све време своје мисионарске делатности издржавали "својим рукама" и никоме нису били на терету (Сол. 2,9; Дела ап. 20,34). И хришћански пустињаци високо су ценили физички рад и занимали се њиме од јутра до мрака. Неки од њих, кад нису имали шта да раде, преносилн су земљу или камен с једног места на друго, само да би своје тело нечим запослили. Јер, беспослен ум и руке ђаво брзо запосли, уверавају једнодушно сви свети оци на основу свога личног искуства. Зато они ни часа нису били без посла. Док је њихово тело било заузето физичким радом, њихове усне шапутале су молитве и псалме.
        Телесни рад је заповест Божија људима и у исто време физичка потреба човекова. Он је и свештенику од вишеструке користи.
        Прво, он у његов живот уноси потребну промену и доноси извесно освежење. Ово особито бива код занимања на свежем ваздуху, у башти или пољу.
        Друго, физички рад користи и телу: помаже и убрзава размену материја, преко зноја одстрањује штетне састојке из тела и чини га покретљивијим, лакшим, еластичнијим и отпорнијим према болестима.
       Треће, он доноси и материјалну корист која увек добро дође као допуна скромним приходима свештениковим...
        Од свих споменутих пољопривредних занимања најпре би се и највише могли препоручити пчеларство и живинарство, јер је за друге гране потребно имати земљу, а њу већина свештеника, нарочито млађих, данас нема.
        Треба споменути да се бављење ма којим од споменутих занимања не сме претворити у главну професију и обављати на штету своје пастирске службе, већ само као споредно занимање у слободно време и часовима одмора од своје службе".
        Поменућу још Распис ЦБр. 409. од 4. марта 1904. године где господин министар просвете и црквених послова између осталог пише: "Кад се зна да се у хришћанским храмовима употребљавају свеће од воска пчелиног, онда је јасно за свакога, па и за старешине и братства манастирска, да је најприродније пчеларство подизати код манастира и цркава... Користи које се од пчеларства добијају, јесу не само мед и восак, већ и морална корист, јер привредник посматрајући пчелу, њен рад и њено уређење, и сам се угледа на марљивост ове мале и корисне бубице".
        На крају треба поменути да је и светско пчеларство тесно везано за свештена лица, што потврђује чињеница да су највећи ауторитети у светској пчеларској историји потекли из крила цркве: свештеник Јован Ђерзон био је пореклом Пољак и отац рационалног пчеларства у Европи; свештеник Адам Ширах био је Лужички Србин, проналазач значајног открића из живота пчела и организатор прве пчеларске организације у свету; пастор Павао Шенфелд био је пореклом Немац; пастор Лоренцо Лангстрот био је отац рационалног пчеларства у Америци; Петар Прокопович, отац рационалног пчеларства код Руса, рођен је у свештеничкој породици итд.
        Завршићу ово излагање цитирајући речи професора Јована Живановића из далеке 1893. године, који у „Српском пчелару" на стр. 294 под насловом „Похвала пчели" каже:
        „Хвала ти, Боже! што си ме милошћу својом упознао са неуморном пчелом, која ми је осладила рад, а тим и слабо моје тело ојачала, која ми је показала да је само у раду живот, која ме чува од сваких страсти, која ми је отворила књигу живу, а то је чудноват живот који ме при сваком посматрању и изучавању његову води - као што би Доситеј казао - „ка високој мудрости твојој, то јест ка познању тебе, Боже", која ме у овим нашим мутним данима разгаљује и опомиње, да нам је само у заједничком раду и слози спас, и која ме још поред свега овога и материјално подиже и снажи".

(ПЧЕЛАР 9/2007. стр.410)

Повратак на почетну страну

Повратак на садржај - Историја пчеларства