Добро дошли на сајт Милоша Антонић, свештеника и пчелара из Коцељеве!

 


 

 

 

Милош Антонић, свештеник, ул. Карађорђева бр. 19/2, 15220 Коцељева (015) 558-148, (064) 5295-225, mantonic@ptt.yu, www.pcelarm.com
 

 



 

      Наши далеки преци, стари Словени мед су користили не само као храну већ и као сировину за добијање омиљеног пића, медовине. Дошавши у нове пределе Срби не само да задржавају понето пчеларско знање него га још више развијају. Најзначајнији развој пчеларства у Србији почиње преласком Срба у хришћанство. Због изразите потребе за воском уследило је подизање многобројних пчелињака по црквеним и манастирским имањима, под руководством свештених лица и калуђера. Манастири су у средњовековној Србији били расадници пчеларства, а Српска православна црква била је његова заштитница.
        Из историјских споменика који нам стоје на располагању, види се да су и сва властела и сви владаоци наше средњовковне државе имали своје велике пчелињаке и да су им, подижући разне задужбине, поклањали им осимнекретнина још и пчелињаке са пчеларима.
        Први писани документ код Срба где се помиње пчеларство јесте „Хиландарска повеља Симеона Немање" из 1198. године, којом је, осим осталог, манастиру даровао и четири пчелињака и са сваким пчелињаком по два пчелара. Слично су поступали и каснији владари: краљ Милутин, краљ Стеван Дечански, цар Душан и деспот Стеван Лазаревић. Највећи од манастирских пчелињака био је онај на Слатини, који је основао цар Душан приликом подизања манастира Светих Архангела у Призрену.
        Мед и восак су од давнина били предмет трговине. Трговина се обављала на многим трговима као што су: Брсково, Ново Брдо, Призрен, Нова Варош, Рудник и други. У Србију су са Запада и Истока највише увожени луксузни предмети: тканине, крзна, скупоцено посуђе, стакларија, со, оружје и чоја, а извожени су стока и сточни производи, восак, мед и друго.
        И поред великог извоза меда и воска из средњовековне Србије, још увек је остајала велика количина тих пчелињих производа за подмиривање потреба домаћег становништва, што указује на то колико је пчеларство било развијено у средњем веку.
        После пропасти средњовековних српских држава, крајем четрнастог и почетком петнаестог века, и пада под Турску власт, пчеларство је као и све друге делатности, почело нагло да опада. Пропали су они велики пчелињаци који су били својина владалаца и властеле, па и они манастирски. Пчеларство је изгубило онај сјај који је имало у средњем
веку. Над српски народ спустила се помрчина која је дуго и предуго трајала. По ослобођењу од Турског ропства почела јеобнова привреде па и пчеларства у Србији. Опет су свештена и монашка лица били носиоци развоја пчеларства у Србији. Напредни пчелари, међу којима највише свештених и монашких лица, увидели су потребу за стварањем пчеларске организације.
        Први пчеларски збор у краљевини Србији одржан је 7. августа 1897. године, у Јагодини. Сазивачи збора су: Игуман Методије, старешина манастира Витовнице, Љуба Поповић, свештеник, учитељи, трговци и др... Први збор је отворио игуман Методије.
        31. октобра 1897. године образовано је Српско Пчеларско Друштво, а међу члановима управног одбора нашао се и архимандрит Иларион Весић. Први повереници Српског Пчеларског Друштва за округ ваљевски били су Михаило Ступаревић учитељ у Лелићу и Милош Марковић свештеник у Обреновцу.
        Првог јануара 1898. године Српско Пчеларско Друштво покреће часопис ''ПЧЕЛАР". Међу првим сарадницима и дописницима опет се среће игуман Методије о коме би требало нешто више рећи.
        Игуман Методије је био старешина манастира Витовнице у Пожаревачком округу. То је некадашњи свештеник Живота Миловановић у селу Раброву, а касније и у Ваљеву. Кад је 1889. године полазио за Ваљево он је продао 40 кошница, а донео 180 ђерзонки, и наставио рационално пчеларење.
        У „ПЧЕЛАРУ" за март 1898. године игуман Методије пише: „У Ваљевском округу рационално пчеларење отпочело је ширити се тек у 1889. години, и већ је 1894. године Српско Пољопривредно Друштво приредило такмичење међу пчеларима округа ваљевског, од којих су многи добили награде и похвалнице за ваљано пчеларење и ширење рационалног пчеларења у округу ваљевском. На првом месту одликовани су свештеник Живота Миловановић и учитељ ћелијски Михаило Ступаревић.
        Да уопште на ширење рационалног пчеларства утиче и цена кошнице, најбоље сведочи напредак пчеларства у горњем делу ваљевског округа где је грађа за кошнице јевтинија. Г. Мијаило Вићентијевић парох петњачки - сада ваљевски, израђивао је сам своје кошнице, које су га коштале једва 2 динара по комаду. Зато
су тамо скоро сви свештеници и учитељи пчелари".
        Срби, који су се под патријархом Арсенијем III Чарнојевићем преселили у крајеве с
леве стране Саве и Дунава, били су мало вреднији, имали су бољу организацију и напредак у пчеларству. У плејади најумнијих наших пчелара, посебно место припада професору Јовану Живановићу, коме су српски пчелари с правом дали епитет - "отац рационалног пчеларства" а Чеси га назвали "српски Ђерзон". Објавио је 14 књига и безброј чланака са пчеларском тематиком у разним пчеларским часописима.
        Право решење и успех за ширење рационалног пчеларства Живановић је остварио успевши да наговори архимандрита Илариона Руварца тадашњег ректора Карловачке богословије, да се при Богословији 1878. године, уз благослов патријарха Прокопија Ивачковића, оснује катедра за пчеларс
тво. Дотле је у Европи слична катедра постојала само у Немачкој.
        Проф. Јован Живановић је пчеларство предавао пуних 26 година. Тако дугим и упорним радом створен је
велики број обучених пчелара свештеника који су по целом српству разнели нова пчеларска знања и савремене методе пчеларења. Међу њима се посебно истичу: прота Иван Маширевић из Сремских Карловаца; прота Ђорђе Коларовић, парох у Великим Радинцима; прота Марко Шаула, архијерејски намесник у Руми; прота Коста Сеперовац, парох у Земуну; прота Александар Живановић, катихета у Осијеку; Василије Латинкић, парох у Јаску; Сима Жигић, парох у Дубовцу; Милутин Гавриловић, парох у Сомбору; Стеван Кнежевић; Стојан Савић; Милан Вукосављевић; Јован Чудомировић; Глигорије Микић и бројни други. Сви свештеници који су се истицали као добри пчелари били су истовремено истакнути и угледни пастири, намесници, катихете, писци итд.
        Пчеларство је у Карловачкој богословији предавано све до 1941. године. После паузе од 60 година, школске 2000/2001. године пчеларство је одлуком Светог архијерејског синода поново уведено у наставни план богословије као факултативни предмет и тиме је настављен један део рада и традиције Старе Карловачке богословије.

        Такође треба истаћи и заслуге патријарха Георгија Бранковића, великог проп
агатора пчеларства и заштитника тадашњег часописа "СРПСКИ ПЧЕЛАР" који је почео да излази 1. октобра 1896. године у Сремским Карловцима.
        Митрополит Стеван Стратимировић схвативши велику вредност пчеле, како са црквеног
гледишта тако и са економског и моралног подупирао је пчеларство и био је заштитник пчеларства новога времена. Он, не само да је хвалио свештенике који су имали лепе пчелињаке, говорећи: "такви нам свештеници требају", него је поставио темељ књижевности пчеларској. Аврам Максимовић, парох сомборски, не би успео да састави онакву прву књигу о пчеларству 1810. године да му није митрополит Стратимировић дао различитих пчеларских књига из своје библиотеке и да му није саветовао да из свих тих страних пчеларских књига штоје најбоље извади и у једну целину састави. Тако је 1810. године у Будиму штампан „Нови пчелар" односно "Пчелар" Аврама Максимовића пароха сомборског. По обичају онога времена књига је штампана помоћу „пренумераната" - претплатника, међу којима су били: митрополит Стратимировић, Доситеј Обрадовић, Јоаким Вујић, Лукијан Мушицки, Аврам Мразовић и велики број свештених и монашких лица. Писац ових редова имао је част и задовољство да ту књигу са славено-српског преведе на наш данашњи говорни језик и, ако Бог да, тај би превод књиге старе скоро 200 година требало да до 2010. године угледа светлост дана.


СРПСКА ЦРКВА И ПЧЕЛАРСТВО
КРОЗ ИСТОРИЈУ  
(I део)

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

(ПЧЕЛАР 8/2007. стр.360)

Повратак на почетну страну

Повратак на садржај - Историја пчеларства