Распис ЦБр. 409. од 4-III-1904. год.

Године 1927. у штампарији „Скерлић" у Београду штампана је књига Косте Димитријевића и Милоша Теодоровића, под називом „Упут за црквено и манастирско књиговодство и рачуноводство". У другом делу књиге, у поглављу „Манастирска економија", цитиран је горе поменути распис Господина Министра Просвете и црквених послова, где се поред земљорадње, сточарства, виноградарства и воћарства, говори и о пчеларству:

„На ову привредну грану, слаба се пажња обраћа не само у нашим манастирима него и у народу уопште. Међутим и најмања по изгледу привредна грана, може дати привреднику велике користи, ако је он са вољом и разумевањем ради.

Кад се зна да се у хришћанским храмовима употребљавају свеће од воска пчелиног, онда је јасно за свакога, па и за старешине и братства манастирска, да је најприродније пчеларство подизати код манастира и цркава.

Кованлук треба да је у доброј огради, где остала стока не долази.

Пчеларство треба развијати рационално у кошницама са покретним саћем званим ђерзонкама, а помоћу потребних справа за чишћење, орезивање, истресање меда и топљење воска.

Користи које се од пчеларства добијају, јесу не само мед и восак, већ и морална корист, јер привредник посматрајући пчелу, њен рад и њено уређење, и сам се угледа на марљивост ове мале и корисне бубице.

Добивени восак са кованлука, употребљавао би се у цркви, а мед би се могао продати, или би се задржао за вештачко справљање медовине и вина, а и за јело.

Пчеларење је најприлагоднија радња за братство манастирско, а кад се томе дода, да се килограм чистог воска продаје по 4-5 динара, и да се при појединим црквама и манастирима годишње троши до 100 па и више килограма воска, онда је тиме решено питање о потреби подизања пчеларства при нашим манастирима и црквама".