Петар Иванович Прокопович, отац напредног пчеларства у Руса и Украјинаца, рођен је 29. јуна 1775. године (по Јулијанском календару) у селу Митченки, бившој Черниговској губернији, у свештеничкој породици. Завршио је духовну академију у Кијеву, где је добио одлично образовање. Желео је да се упише на Московски универзитет ради изучавања природних наука, али се по жељи свога оца 1794. године, уписао на војну академију у Могилеву. Међутим, Прокопович није имао склоности за војнички живот, а и због болести 1798. године, подноси оставку на војну службу и у чину потпоручника се враћа родитељима у село.

У 1799-ој години купио је око 3 хектара земље и изградио малу кућицу за становање. Почео се бавити земљорадњом и пчеларством. Преко зиме је правио кошнице, дубио разне кладе, и увећавао свој пчелињак. Међутим, 1801. године, пожар му је уништио кућицу и све што је у њој имао. Спасио је само једну новчаницу од 10 рубаља и једну качицу са 32 килограма меда.

Прокопович није клонуо духом, већ копа земљу и гради земуницу за становање. Свом снагом ради на изради што већег броја кошница, тако да је 1805. године већ имао око 300 кошница. Према писању проф. др Л. Амбрустера, Прокопович је 1808. године имао око 600 кошница, а после неколико година око 2800 кошница размештених на 25 пчелињака удаљених један од другог 6-8 километара. Просечан принос, по једној кошници, од тих примитивних кошница био је око 6 килограма меда и 0,33 килограма воска.

Тиме он испуњава своју реч дату још 1800. године. када је записао: "Без обзира што нисам познавао ни теорију ни праксу из области пчеларства, ја сам решио полако али сигурно уз моју јаку вољу према пчели да свој живот посветим што више пчеларству."

У тадашњој царској Русији пчеларило се кошницама са непокретним саћем и убијале пчеле да би се дошло до меда. Прокопович није своје пчеле убијао при одузимању меда. Он је одузимао мед на тај начин, што је са високих и довољно пространих кошница званих дубовина "бортинки" дизао поклопац и дугим ножем изрезивао толико меда у саћу, колико је сматрао да сме да се одузме. При доброј паши то је понављао више пута, остављајући довољно хране пчелама. Затим је ту своју кошницу окретао наопачке, где су пчеле градиле саће, које је у следећој сезони служило за развој легла, а старије саће у горњој зони служило је за сакупљање меда. На тај начин је долазио до меда без уништавања пчела а уједно и до обнове старог саћа.

Све до 18. века није се знало за кошницу са покретним саћем која би својом конструкцијом омогућила преглед пчела смештених у њој. Из књиге Де ла Рока зна се, да су на грчким острвима у 18. веку постојале кошнице са некаквим летвицама намештеним попреко. Нешто слично је писао и у једној италијанској књизи Ђовани Руцели 1590. године. Пчеле су у таквим кошницама градиле саће испод покретних дашчица, али је оно било залепљено за зидове кошнице. После ових, мање и више, неуспелих покушаја у стварању кошнице са покретним саћем може се рећи, да је први имао успеха Франсоа Ибер. Његова кошница, створена 1789. године, имала је значај за научна истраживања али не и сасвим покретно саће.

П. И. Прокопович је својевремено писао: "У току 14 година моје пчеларске праксе и занимања са пчеларством, имао сам пчеле у разним кошницама . . . Но, моја нова упознавања са животом пчела, стално су ме нагонила на размишљање о устројству такве једне кошнице, која би одговарала свим захтевима природе пчела и лакоћом рада са њима. Крајем 1813. године направио сам план за израду кошнице од дасака, коју сам почетком 1814. године изградио својим рукама".

Тако се 1814. године појавила прва кошница са покретним саћем. Прокопович је своју кошницу назвао "Петерсбург". Имала је висину 100 cm, ширина јој је била 50 cm, а дубина 40 cm. Била је подељена на три, а понекад и на четири одељења. Доња два су служила за плодиште, а горња су била медиште. У доња одељења је стајало по 11 рамова мере 47 х 30 cm, а у медишту су били полу-рамови нешто шири од плодишних рамова. Његови покретни рамови су били такви да су се својим сатоношама додиривали, а доња и бочне летвице имале су на средини изрезе за пролаз пчела.

Знаменити амерички пчеларски писац A. Root у својој пчеларској енциклопедији пише: "Кошницу с покретним саћем је први конструисао Прокопович, који је у своје време имао велики пчелињак са преко 10.000 кошница. И његови ученици (он је био први оснивач пчеларске школе) имали су, такође, много кошница. Прокопович је био необично вредан и даровит пчелар. Неки тврде да је кошницу с покретним саћем први изумео Ђерзон 1845. године, који несумњиво нема никаквих права на ту част".

Проф. др Армбрустер у свом чланку објављеном у немачком часопису "Algemeine Deutsche Imkerzeitung" (јануар 1969) говори: "У пчеларској литератури често читамо како се тврди да је прву кошницу с покретним саћем конструисао Ј. Ђерзон у 1845. години, или Лангстрот у 1851, или Берлепш у 1852. години. Међутим, ова тврђења нису веродостојна, пошто је прва савремена кошница с покретним саћем конструисана по знаменитом руском пчеларском учитељу П. И. Прокоповичу почетком 1814. године, када је Ђерзон био стар тек три године (рођен је 1811. године)."

Петар И. Прокопович је 1826. године конструисао и усавршио дрвену матичну решетку, која се и данас назива "Прокоповичева решетка". Дакле, много раније него Ханеман, који је своју матичну решетку конструисао 1841. године, али ју је почео употребљавати тек након емиграције у Бразил, 1851. године.

Прокопович је био неуморни истраживач и обавио је доста огледа из области пчеларства. Први је увео вагу на пчелињаку ради контроле приноса и потрошње меда у пчелињем друштву. Истраживао је начине превоза пчела на разне паше, усавршавао методе пчеларења, вршио селекцију, истраживао медоносну флору, узгајао медоносно биље; истраживао пчелиње болести и постављао дијагнозу итд. Сва своја запажања је записивао и скоро 30 година радио на писању 12 томова књиге "Записка о пчелах". Због неразумевања власти тадашње царске Русије књига није штампана, а после смрти Прокоповича рукопис није сачуван.

Прокопович је доста писао, а његови чланци су штампани у многим познатим часописима Русије: "Труди Вољнога Економског обчества", "Земљодељческии журнал", "Земљодељческаја газета", "Посредник", "Журнал сељского хозјаиства" и другима. Први његов чланак је објављен у московском земљорадничком часопису 1827. године. У чланку под насловом "Тајне пчелињег рода" писало је: "Ја сам проникнуо у тајне пчелињег рода, много пре и више него сви наши претходници, упознао сам живот пчела и методе пчеларења сасвим на други начин. Исто тако размислио сам добро о новом типу кошница, која одговара нашој клими и животу пчела у истој."

У једном чланку ("Земљодељческии журнал" 5/1832), он пише: "Из многобројних огледа потпуно сам се уверио и то објављујем, да безуспешност и назадовање пчеларства највише произлази због помањкања пчелиње паше у радијусу пчелињег лета. Исто тако - што је још важније - због непознавања времена када биљке цветају и када и због чега не излучују нектар, а затим због неприхрањивања пчела и њиховог гладовања у беспашно и кишовито време. То су најчешћи узроци назадовања у пчеларству."

Прокопович је стално говорио: "Боље је и јефтиније превести пашу пчелама, него пчеле на пашу." Стога он у чланку под насловом "Политичко-економски поглед на пчеларство у Русији" (1839) пише: "Посадите дрвореде поред главних и споредних путева, по двориштима, покрај вртова, шумица и свуда на празним местима где још нема другог дрвећа, покрај међа, сеоских ужих путева, на сајмиштима, игралиштима итд. То ће бити не само добра паша за пчеле, већ и украс и естетски изглед насеља, заштита од пожара и ветрова, а становници ће уживати од користи и задовољства"...

Прокопович је, уз помоћ Московског пољопривредног удружења, оснивач прве пчеларске школе. Дозволу за рад школе добио је 28. новембра 1828. године. Школа је почела са радом у селу Митченки, његовом родном месту, а 1830. године он школу премешта на Паљчиковски салаш, који је прилагодио пчеларској школи. Школа је била интернатског типа. Ученици су били људи нижег сталежа и сељаци а примани су у школу у јесен. Њихова старост се у почетку кретала од 16 до 30 година а касније и до 40 година. Школовање је трајало две године. У првој години сваки ученик је морао водити рачуна о 20 кошница, а у другој години ученици су били надзорници и водили рачуна о 100 и више кошница. У вођењу пчеларске школе Прокоповичу је помагао његов зет Константин Мељников а од 1835. године његов син Стеван. За педесет и једну годину постојања ове школе оспособљено је 640 пчелара. Неки од њих су постали и у свету чувени пчелари.

Петар И. Прокопович је умро 22. марта 1850. године (по Јулијанском календару) и по властитој жељи сахрањен у свом родном месту, у липику надомак школе. Поред његовог гроба постављена је кошница коју је он конструисао. Тако се завршио један неумо-ран живот једног пчеларског великана, који је непосредно пред смрт изјавио: "Ја сам радио неуморно дан и ноћ истински, искрено и марљиво."

У време Другог светског рата фашисти су порушили мали споменик који су мештани подигли на његовом гробу. По ослобођењу, уз помоћ совјетске владе, подигнут је висок споменик, са угравираним рељефом П. И. Прокоповича, таблом са његовим именом и угравираном шестостраном ћелијом пчелињег саћа.

После смрти оца, Пчеларску школу и читаво имање с пчелињацима наследио је његов син Стеван, који је касније променио име у Великдан. Под његовом управом пчелињак је нарастао на преко 12.000 кошница а површина под засејаним медоносним биљем и растињем увећана је на преко 200 хектара.

Прокоповичева пчеларска школа је радила до 1879. године, када је Великдан умро напрасном смрћу. Пошто није био венчан са женом, власти нису жени и деци признале право на наслеђе. Школа је затворена, а ученици и службеници распуштени. Сва имовина, пчелињаци, библиотека и драгоцена архива, у лето 1880. године је продата на јавној лицитацији. Тако је Прокоповичева пчеларска школа доживела тужан крај.