Пчеларство је у нас било примитивно још дуго година после ослобођења од турског ропства. Мада појава кошница са покретним саћем није остала ненозната ни ондашњим српским пчеларима, јер је било људи који су све новине у пчеларству пратили и трудили се да се не само они њима користе већ да и друге у напредно пчеларство упуте. Но, сав тај труд није имао јачег замаха и осетног успеха, јер су појединци деловали сваки посебно и на разним странама.

Стога се међу пчеларима, као и међу пријатељима пчелара, јавила 1897. године жеља да се организују па да заједничким снагама пораде на ширењу напредног пчеларства у Србији.

Међу малим бројем лица, тада истакнутих пчелара и познатих привредних радника, који су основали Српско Пчеларско Друштво био је и Коста Главинић, професор Велике Школе, који постаје и члан прве друштвене управе Српског Пчеларског Друштва.

Коста Главинић је рођен 16. јануара 1858. године у Београду. Основну школу и две године гимназије свршио је у Шапцу, граду тада најистакнутијем у просветном раду и напретку. Реалку је учио у Београду, где је завршио и Технички факултет на ондашњој Великој Школи. Затим је као државни питомац провео четири године на усавршавању на Високој Техничкој Школи у Берлину.

Године 1884. изабран је за професора Техничког факултета Велике Школе у Београду где је остао пуних двадесет година. За време професоровања на Великој Школи био је почаствован избором за декана и ректора.

Због своје приступачности, и воље да помогне где год може, био је дуго година одборник Београдске општине а 1903. године изабран је и за председника Београдске општине и на том положају био је три пута биран и остао је све до 1908. године. Као истакнути члан Самосталне Радикалне странке био је и Министар Народне Привреде у 1908-ој и 1909-ој години. Затим је 1911. године дошао на положај владиног комесара при Народној Банци и на том положају остаје све до 1924. године, када је, после 40 година службе, пензионисан.

Но, није само ово био рад на коме је Коста Главинић радио. Његова пажња била је вазда управљена напретку народне привреде. Био је одушевљени присталица задругарства па је као такав радио на оснивању задруга а био је и члан Управе Главног Савеза Српских Земљорадничких Задруга.

Први кораци у раду Српског пчеларског Друштва изведени су под управом у којој је био Коста Главинић и зато и он има својих заслуга за напредак овог друштва и за његов утицај у развоју напредног пчеларства у нас.

После Првог Светског рата, кад је пчеларство било заиста опустошено у Србији, Главинић је био такође у оном маленом броју одушевљених пчелара, који су 1919. године обновили рад Српског Пчеларског Друштва, па је убрзо постао и председник његове управе.

Посматрајући пчелињаке у Словенији и кошнице тамошњих напредних пчелара, његова се пажња зауставила на кошници Алберт-Жнидершић, и он је дао да му се изради један модел те кошнице, али да се отвара одозго, као све кошнице настављаче, а не да се рамови увлаче од позади, како је то код оригиналних А.Ж. кошница.

По овом моделу израђене су прве кошнице, које је Српско Пчеларско Друштво продавало 1920. до 1923. године нод именом "Кошница Словеначка"; затим је, по овој кошници, конструисана данашња кошница "Конгресовка".

Као председник управе Српског Пчеларског Друштва остао је Главинић све до априла 1921. године, али се он и после тога интересовао радом и напретком Српског Пчеларског Друштва.

Ни године, ни нежно здравље, нису Косту Главинића могле да одвоје од рада на општем добру, јер је његова воља за радом била јача, те је и последњих година свога живота узимао видног учешћа у многим покретима, а негде је и сам био покретач.

Умро је 26. септембра, а сахрањен 27. септембра 1939. године на Београдском гробљу уз учешће не само своје породице већ и огромног броја својих поштовалаца, пријатеља и сарадника.

Име Косте Главинића остало је записано у историји нашег пчеларства, јер је он својим радом задужио не само Српско Пчеларско Друштво већ и напредно пчеларство у опште.

Прилика је да наш Савез, као следбеник Српског пчеларског друштва, поради да се и име Косте Главинића одреди на достојан начин (према осталим историјским прегаоцима), и нађе место и одговарајући значај у развоју нашег пчеларства.