|
|
ИСТОРИЈА ПЧЕЛАРСТВА
Историјски развој кошнице
Милош Антонић, свештеник, Коцељева
У природним условима пчелиња друштва живе по шумама у дупљама дрвећа, у пукотинама стена, малим пећинама, подземним рупама и разним њима погодним местима, која саме налазе и у њима се настањују. Заклоњене од неповољних спољних утицаја и од непријатеља, - граде своја гнезда, сакупљају храну, размножавају се и одржавају своју врсту. Такав начин живота медоносне пчеле текао јс хиљадама и хиљадама година, а такав је и сада. За разлику од ових природних, станишта која човек гради и нуди пчелама да у њима живе називају се кошницама.
Историја кошнице је уско повезана с историјом самог пчеларства. Израда првих примитивних кошница настала је у исто време када је човек почео да гаји пчеле. Људи су сами почели дубити стабла за смештај ројева. То су биле прве кошнице зване "дубине"-"дубовине", које је човечија рука изградила у сврху пчеларења.
На острву Криту су нађене глинене кошнице пореклом 3.400 год. пре наше ере. Те примитивне кошнице су прављене од глине, имале су цеваст облик а постављане су положено. Такве исте кошнице су биле приказане и на старим египатским цртежима, који потичу из 1.450-те године пре наше ере. Ове цилиндричне глинене кошнице су слагане хоризонтално једна на другу у великом броју и заливане малтером, те се тако добијало нешто налик на зид. Историчар Херодот и Павсани су нам оставили податке да су у VII веку пре наше ере кошнице биле прављене и од кедровог дрвета. У старом Египту прављене су кошнице у виду пирамиде оплетене од папируса. На почетку нове ере римски писац Колумела описује кошнице од коре дрвета, плуте, врбовог прућа облепљеног иловачом и кошнице од глине.
Код старих Јужних Словена постојало је четири врсте простих - примитивних кошница (с непокрстним саћем). Трмке су плели од прућа, лозе и шибља, облепљивали их малтером од иловаче и пепела, а неки тој мешавини додавали говеђу балегу и плеву од сламе. Плетаре су плели од ражене сламе, па ако је исплетена танка, и њих облепљивали поменутим малтером. Дубовине су правили од издубљеног старијег дебла, на пр. буковог или храстовог. Дашчаре су прављене од даске, од четири комада и петог као крова. Заједнички недостатак свих ових примитивних кошница јесте што су сатови причвршћени за зидове кошнице, непокретни су. То онемогућује да се ваде и премештају. Њихови недостаци су били давно запажени, те су стално постојали напори да се они отклоне и олакша рад при гајењу пчела.
Период настајања рационалне кошнице веже се за отркиће покретног рама и сазнања за простор, који пчеле не затварају прополисом или извлаче саће, већ га искључиво користе за своје пролазе. Изум оквира (рама) одвијао се у три фазе: најпре је била постављена само сатоноша, затим сатоноша и остале летвице и, коначно, комплетан рам с размаком.
Први покушаји да саће у кошници буде покретно изведени су у Грчкој, још пре 2800 година. Те Грчке кошнице биле су у виду чунка, од лозе, без дна и поклопца. Поклопац су замењивале летвице (сатоноше) састављене једна уз другу, а покривале су се кровом од сламе. Према ширини кошнице, било је 5 - 6 сатоноша са саћем. Али, пошто су те кошнице биле округле, саће се није могло премештати с места на место, или из једне кошнице у другу, већ се сваки сат морао вратити на своје бивше место. Ради тога је грчки пчелар Дела Рок израдио, крајем осамнаестог века, кошницу од дасака, с покретним сатоношама. Његова кошница се отвара одозго и са две стране, а састоји се из два дела, доњег и горњег. У сваком делу има по девет сатоноша исте дужине. Тиме је постигао да се саће може преносити из једне у другу кошницу.
Напори да се добије савремена кошница с рамовима уродили су плодом тек у XVII и XVIII веку. У то време били су патентирани многобројни системи кошница, али на њима је остао основни недостатак примитивних кошница, јер се саће није могло вадити без употребе ножа и одвајања саћа од зидова кошнице.
Велики напредак у том погледу представља кошница у облику листова књиге тзв. "расклапача". Њу је конструисао знаменити швајцарски натуралиста и научник Франсоа Ибер (Huber), рођен 1750. године у Женеви, а умро 1831. године. Његова је кошница била састављена из самих оквира и сваки је од њих у себи имао по један сат. Оквири су били правоугаоног облика, чија је дужа страна представљала висину кошнице. Сви оквири су били међусобно повезани шаркама тако да су се могли отварати као листрви у књизи, а када се склопе представљају кошницу затворену са свих страна. Број оквира могао се мењати према добу године и према јачини пчелињег друштва. Иако је ова кошница била непогодна за производну делатност, она је ипак учинила огромне услуге слепом истраживачу Иберу при његовим разним истраживањима која је почео објављивати 1789. године.
Почетком XIX века израђена је прва кошница с покретним оквирима и тим проналаском пчеларство улази у нову еру. Прву кошницу с покретним оквирима у свету је конструисао 1814. године чувени руски пчелар (Украјинац) Петар Иванович Прокопович (1775-1850), рођен у свештеничкој породици у селу Митченки, срез Контоп, Чернеговска губернија. Прокоповичева кошница, названа "Петербург," била јс попут лисњаче која се отвара позади. Састојала се од три етаже оквира, две за плодиште и у трећој медиште са широким оквирима за производњу меда у саћу. Основни недостатак јој је био што сатоноше нису биле размакнуте (иако су бочне летвице биле уже) и због тога биле слепљене и отежано се оквири вадили из кошнице. Ова кошница је дуго употребљавана широм Европе и давала много веће приносе од кошница с непокретним саћем. Прокопович је био необично вредан и даровит пчелар, који је у своје време имао велики пчелињак са 6000 кошница и основао прву пчеларску школу у Русији.
Лужички Србин (према тврђењу историјских података код Чеха. Прим. Уред.) Јоханес Ђерзон (1811-1906), такође, открива кошницу с покретним саћем 1845. године. Рођен је у Ловковицу (Горња Шлеска) а 34 године је као свештеник служио у тадашњем Карлсмаркту у Пруској Шлезији (Немачка). Кроз то време проучавао је живот пчела и у месту службовања достигао број од 300, а касније и до 500 кошница. Његова је највећа заслуга, што је први открио партеногенезу код пчела (девичанско рађање) и тиме отворио нове путеве за проучавање пчела.
Сматра се да је објавио преко триста научних, практичних и поучних расправа о пчеларству, због чега га многи сматрају пчеларским генијем свих времена. Његова кошница (Ђерзонка) отварала се са супротне стране од лета а оквири су се постављали паралелно са предњим зидом кошнице. Заправо, то нису били оквири већ сатоноше које су се са саћем могле вадити и поново враћати у кошницу.
Ђерзонову кошницу је боље усавршио немачки пчелар Август барон Берлепш (1815-1877) који сатоноши додаје још три летвице и добија потпун оквир 1852. године. Берлепшова кошница је била мале запремине, отварала се позади а оквири се стављали "на топло" (рамови "на топло" стављени у кошницу се вешају на бочне стране кошница. Прим. Уред.). Ако се хтело погледати први оквир до лета, морали су се вадити сви оквири, посебним за то грађеним клештима.
У Америци Квинби први проналази оквир димензија 18,1/2 х 11,1/4 цола (470 х 286 mm). јер први примењује Иберов принцип затвореног рама.
Амерички свештеник Лоренцо Лорејна Лангстрот (1810-1895) је 1851. године конструисао и патентирао своју кошницу са размацима, чега до тада нигде у свету није било. Његова се кошница потпуно разликовала од свих раније познатих типова копшица по томе, што се оквири ваде горе, а не од позади или са стране. Лангстрот је први пронашао тзв. "пчелињи простор". То је простор у кошници кроз који се пчеле могу провлачити и кретати. Ако је тај простор шири пчеле га испуњавају саћем (заперци), а ако је ужи пчеле га затварају прополисом као и сваку другу нукотину у кошници. Лангсгрот је експериментално мерио и утврдио величину тог простора, који варира од три шеснаестине до три осмине цола, прерачунато у милиметре од 4,8 до 9,5 mm. Он је тај пчелињи простор употребио за конструкцију своје кошнице и њеног оквира. Оквир у његовој кошници само виси на ушицама и нигде се не додирује до зида кошнице. Његова прва кошница има дупле зидове, покретну подњачу и поклопну даску а за медиште користи секције за производњу меда у саћу. Касније је ову кошницу усавршио, учинио погодном за масовну производњу и популарисао познати амерички пчеларски активиста А. Рут. Данас имамо Лангстрот-Рутову кошницу или ЛР настављачу са оквиром унутрашње мере 431,8 х 203,2 mm (оригинална мера прерачуната у милиметре), или опште нрихваћене мере 432 х 203 mm.
Одмах након тога амерички пчелар фанцуског порекла Шарл Дадан (1819-1902) узео је за своју кошницу Квинбијев оквир, али је један од његових следбеника предложио Дадану да за своју кошницу узме све мере Лангстротове кошнице осим висине. Дадан је прихватио тај предлог и висину оквира повећао за 2,1/8 цола и тако конструисао оквир унутрашње мере 432 х 257 mm. Али, пошто је тај оквир превелик и непрактичан за медиште, он је за медиште узео полуоквир унутрашње мере 432 х 130 mm. Ову кошницу је крајем прошлог века у Европу увео швајцарски пчелар Блат. Он је предложио делимичну измену Дадановог оквира, што је у европском пчеларству почетком овог века прихваћено, па се отуда ова кошница назива Дадан-Блатова или скраћено ДБ кошница. Унутрашња мера ДБ оквира у плодишту износи 420 х 270 mm, а полуоквира у медишту износи 420 х 115 mm. (У САД јe данас ова кршница прихваћена са ЛР сатоношом па је у употреби плодиште са 432 х 270 mm унутрашњих мера плодишног оквира.)
Француски пчелар Лајанс је познат у историји пчеларства по конструкцији прве кошнице полошке. Та кошница се појавила 1865. године и имала је 20 оквира висине 410 и ширине 330 mm. Лајансов оквир је узан а висок и са њим се пчелиње гнездо проширује хоризонтално, положено, па је таква кошница названа полошка. Положене кошнице су се одржале у светском пчеларству, па и код нас, до данас али се њени оквири израђују у разним величинама: 400 х 400 mm, 400 х 300 mm, 420 х 270 mm (унутрашње мере) и др.
Кошница која се отвара позади и чији се оквири при прегледу пчелињег друштва померају удесно или улево, слично листовима у књизи, добила је име лисњача. Ову кошницу је конструисао немачки учитељ Алберти 1873. Алберти је за своју кошницу узео Герструнгов уско високи оквир 250 х 400 mm и окренуо га у широкониски положај, како би добио плодиште и медиште у што нижој целини. Он је оквире у кошници поставио на металне шипке, и то два реда оквира, што је за тадашње схватање било врло смело повећање запремине кошнице.
Словеначки пчелар Антон Жнидаршич је 1907. године знатно модификовао Албертијеву кошницу по запремини и по елементима који омогућавају павиљонски смештај и безбрижнију селидбу пчела на паше. Он је смањио величину и број оквира, јер је сматрао да је превелике запремине у односу на словеначку кошницу с непокретним сапем, звану "пањ", од које је била два пута већа. Број оквира је смањио на девет а величину на 390 х 230 мм. Кошница је добила име по својим творцима Алберти - Жнидаршичева (АЖ). Касније је словеначки пчелар Игнац Гром повећао АЖ лисњачу и усвојио првобитну Албертијеву меру са Герструнговим оквиром 400 х 250 mm и повећао запремину кошнице на 11 оквира. Многи напредни пчелари увидевши да је АЖ пањ премале запремине увели су АЖ " Громовку". После другог светског рата Загребачки пчелар Драгутин Лоц градио је АЖ кошнице са 12 оквира унутрашње мере 400 х 300 mm.
У Војводини је била популарна полошка под именом "Американка Јована Живановића". Њу је конструисао наш пчеларски великан, отац рационалног пчеларства код Срба. професор богословије у Сремским Карловцима Јован Живановић, 1890. године. У ову кошницу стаје 15-16 оквира унутрашње мере 250 х 220 mm и у своје време је сматрана најсавременијом кошницом. Поред ове познате су и следеће кошнице: Банатска полошка са 20 оквира (250 х 350), Либнерова ђерзонка са два реда оквира (250 х 220), Војвођанка са великим оквирима (400 х 300) и полуоквирима у истој полошци, Боцонадијева 42 -полошка са 24 оквира (400 х 340), "Задругарка" - полошка Крсте Мршуље са 20 оквира (400 х 400), полошка Аце Живановића и тд. У Врбасу је Југословенска пчеларска индустрија "Лудвиг Рицман", поред постојећих типова, производила и своју кошницу названу "Голијат" са рамовима фантастичне мере 650 х 300 mm.
Америчка настављача и систем пчеларења брзо су нреко Енглеске прешли у Европу где добијају много поборника. У Немачкој је познати апидолог Енох Зандер израдио кошницу са оквиром 400 х 200 mm. И др. Герстунг јс изашао са својом кошницом америчког система, која је имала по 10 оквира, истих у плодишту и у медишту, унутрашње мере 400 х 250 mm. На Трећем конгресу југословенских пчелара, одржаном у Београду 1924. године, препоручена је као врло погодна Герструнгова кошница, коју је пројектовао тадашњи председник Српског пчеларског друштва Коста Главинић. Захваљујући пропаганди коју је за њу вршио Јован П. Јовановић, ондашњи уредник "Пчелара", ова се кошница брзо раширила код великог броја пчелара. На Седмом конгресу 1930. године у Осијеку усвојена је за стандард и добила име "Конгресовка".
На Трећем конгресу пчелара Југославије излази са кошницом jеднаких наставака и Иво Антониоли из Дубровника. Ова кошница, са по 12 оквира у плодишту и медишту унутрашње мере 400 х 200 mm, звала се "Југословенка А'' .
Након другог светског рата дошли су на руководећа места пчеларских организација други људи и почели ново и своје. Престала се пропагирати "Конгресовка" и Антониолијева "Југословенка А" са оквирима унутрашње мере 400 х 200 mm, крја се због заокружене мере лакше и тачније израђује од сложене оригиналне америчке мере. Зато, игноришући ту чињеницу, испада да више ценимо туђе него своје.
Увиђајући предности широких а плитких оквира многи нчелари проналазачи истраживали су најподеснију величину. Највеће заслуге на том плану приписују се великом пчеларском теоретичару и практичару Фарару из Америке, по коме се кошнице са плитким наставцима и оквирима (полуоквирима) називају Фараровим кошницама. Фарар је био руководилац пчеларског института у Медисону и професор универзитета у Винсконсину. Након дугогодишњег екснериментисања применио је нови начин нчеларења, није конструисао неки ниви тип кошнице, већ је у својој пчеларској пракси користио полунаставке модификоване Даданове кошнице са оквиром унутрашње мере 430 х 130 mm и за плодиште и за медиште. Осим те новости Фарар је 1943. године објавио још две важне новости: горње лето ради смањења влаге у кошници и веће зимске залихе хране што доприноси бољем и јачем развоју пчелиње заједнице. Користећи Фарарову технологију пчеларења, неки пчелари су мењали, углавном повећавали висину оквира, тако да данас постоји више варијанти. Из изложеног се види да Фарарова кошница није неки нов систем кошнице, већ да је у питању квалитетно нов начин пчеларења са плитким наставцима у неограниченом броју. Битно је да су наставци ниски, плитки, а висина оквира није виша од 160 mm. Код нас се ова кошница појавила шездесетих година овог века. Њу је први пропагирао и о њој писао познати пчелар Васа Хрњак из Платичева у Срему. Кошницу, којом је он пчеларио, назвао је " Југофар" (Југословенска фарарка), са унутрашњом мером оквира 420 х 160 mm.
Поред поменутих система и конструкција кошница, у светској пчеларској историји, помињу се још многе кошнице. У СССР-у: Мачалкина, Борисовског, Куландиа, Дернова, Смирнова и др. У Пољској се помиње кошница Витвицког, Љубеницког и Левицког. У САД: Данцебекерова са оквиром 400 х 172 mm (унутрашње мере), Гедонова 445 х 121 mm, Хандова 436 х 109 mm, затим, Фалцова. Гољупова, Едерова и многе друге. У Немачкој: Фридландова, Бургардијева. . . У Енглеској: Нутлова, Чишајрова и тд. И код нас има још много, оних без звучних имена, које нема смисла помињати. Сматра се да је на читавој земаљској кугли до данас било раширено преко 300 типова разних кошница. На крају ево шта угледни амерички пчелар Елвин из државе Њујорк каже у вези кошнице: "Добра кошница мора да задовољи два основна захтева да би била вредна свога имена. Мора бити добар дом пчелама и мора бити тако конструисана да буде погодна за обављање различитих операција које захтева модерно пчеларство. Први захтев се решава добром кутијом а за други је измишљена кошница са покретним саћем''.
(ПЧЕЛАР 3/1996. стр.84)
