Добро дошли на сајт Милоша Антонић, свештеника и пчелара из Коцељеве!

 

Р.бр.	ОКРУГ	ПОВЕРЕНИЦИ
1.	ВАЉЕВСКИ	Мијаило Ступаревић, учитељ у Лелићу и Милош Марковић, свештеник у Обреновцу
2.	ВРАЊСКИ	Димитрије Буринчић, економ и Мијаило Ј. Буринчић, економ
3.	КРАГУЈЕВАЧКИ	Јован П. Јовановић, учитељ у Крагујевцу
4.	КРАЈИНСКИ	Драгољуб Шајковић, проф. Виноделско-Воћарске школе у Букову
5.	КРУШЕВАЧКИ	Василије Терзић, учитељ у Крушевцу
6.	МОРАВСКИ	Драг. Димитријевић, чиновник у Параћину; Дим. Димитријевић, учитељ у Јагодини и Јулиус Драшкоци, апотекар у Свилајнцу
7.	НИШКИ	Миливоје Прендић, чиновник из Алексинца и Лазар Мартиновић, свештеник из Житковца
8.	ПОДРИНСКИ	Светолик Петковић, управник добра Српског пољопривред. друштва и Драгић Муцић, економ из Комирића
9.	ПОДУНАВСКИ	Вића Радовановић, економ из Водица; Влада Љотић, економ из Смедерева и Коста Петковић, економ из Смедерева
10.	ПОЖАРЕВАЧКИ	Игуман Методије, старешина манастира Витовнице; Александар Мијоковић, управник Државне Ергеле и Мијаило Стојаковић, свештеник из Сене
11.	РУДНИЧКИ	Влада Ђорђевић, професор Ратарске школе у Краљеву и Димитрије Михаиловић, свештеник из Краљеву
12.	ТИМОЧКИ	Милисав Јагодинац, трговац из Зајечара и Мијаило Рашковић, порезник на Дервену
13.	УЖИЧКИ	Драгутин Лапчевић, економ из Пожеге
14.	ПИРОТСКИ	Димитрије Милићевић, порезник

 

 

 

 

        Након пропасти средњовековне Србије, крајем четрнаестог и почетком петнаестог века, и пада под Турску власт, пчеларство је, као и све друге делатности, почело нагло да опада. Пропали су они велики пчелињаци, који су били својина владалаца и властеле, па и они манастирски. Пчеларство је изгубило онај сјај који је имало у средњем веку.
        Тек почетком 19. века, а нарочито након Другог српског устанка, у Србији почиње обнова привреде, пољопривреде, па и пчеларства. У другој половини 19. века у Србији је значајну улогу у пропагирању рационалног пчеларења имало Српско пољопривредно друштво (регистровано 1869. године). Оно је у свом саставу имало Сточарску секцију, а у оквиру исте постојала је и регистрована Грана за пчеларство. Српско пољопривредно друштво је преко својих подружина или у сарадњи са Пчеларско-воћарским задругама организовало такмичење међу пчеларима по већини округа тадашње Србије, што је позитивно утицало на развој и унапређење нашег, тада прилично заосталог, пчеларства.
Српски пчелари су увидели да пчеларство у Србији ипак заостаје иза пчеларења у другим земљама и да се морају предузети хитне мере како би се пчеларство у Србији почело више унапређивати и извлачити из заосталости. Појавила се потреба за чвршћим повезивањем пчелара и стварањем пчеларске организације која би успешније пропагирала и ширила рационално пчеларење.
        Идеја о оснивању пчеларског друштва први пут се помиње у првом броју листа "Пчела" од 10. јануара 1883. године. Касније, у "Пчели" за 1885. годину, читамо: "На предлог Јована Милојевића, свештеника, а ученика проф. Јована Живановића, који прво пита: "… зашто се није састала пчеларска Скупштина у Земуну, заказана за 1884. годину", - па образлаже: "… топла би нам жеља била да се бар на пољу пчеларства потпуно споразумемо и братски сложимо са браћом Хрватима, који у томе не би имали узрока противно чинити". На то је реаговао Живота С. Миловановић, свештеник из Раброва (потоњи, по монашењу, игуман Методије), да га је дирнуло што: "г. Јова не само не помиње, него се види да и не помишља на нас пчеларе у Србији… нама је жао што прошле године није држана пчеларска скупштина у Земуну, када би и најзгодније и најближе било доћи и нама из Србије".
        Две године касније једна група напредних млавских пчелара окупљена око игумана Методија (бившег попа Животе Миловановића), старешине манастира Витовнице и Јована П. Јовановића, учитеља у Петровцу, упутила је 1. јула 1897. године (по Јулијанском календару) "Поклич пчеларима у Кралљевини Србији" – позив на први српски пчеларски збор у Краљевини Србији.
        "Поклич" – позив на први пчеларски збор на самом почетку износи стање пчеларства које је некада било код нас: "Очувани писмени споменици из доба наших старих краљева и царева, сведоче нам, да су богоугодни и христољубиви стари краљеви и цареви наши штитећи и утврђујући православље у народу српскоме, настојавали да се и пчеларство у народу српском што више распространи, јер пчеле дају восак којим се велича слава Божја и приноси жртва Богу. То је чинило те је за време наших старих краљева и царева пчеларство у Србији било распрострањеније но у ма којој другој земљи у Јевропи.
        Помажући на тај начин православље стари краљеви и цареви наши знатно подигоше тиме и привредну снагу нашега народа, јер све до скоре прошлости, мед и восак беху два златна артикла наше извозне трговине.
        А какав је данас?
        Данас нема више ни оних пчеланика ни онолико пчелара српских а што је још горе: под именом воска и меда увозе нам се са стране разни шкодљиви фабрички производи…
        Наш је назадак у пчеларству за свакога очевидан; кад је пчеларство код нас било најраспрострањеније код западних народа било је тек у зачетку, а данас су нас они стигли и претекли…"
        У тексту "Поклича" још се истиче: "Љубав према вредној, неуморној и одвећ корисној пчели, а уз то и љубав наша према својој милој домовини, изазвала је нас пчеларе из млавскога среза да учинимо први корак у томе и ми ево упућујемо овај свој позив на сву браћу пчеларе српске, у Краљевини Србији и у свим српским земљама, за побољшање ове најкорисније гране наше опале привреде. Ми овим позивамо све пчеларе наше на први српски пчеларски збор у Краљевини Србији 7. августа о.г. у Јагодини… Овај први збор био би само наш први почетак; на овоме првоме збору имали бисмо да урадимо што нам је најглавније, најпотребније и најпрече, а то је: 1. да заједничким договором утврдимо сталну основицу, на којој се може с успехом развијати и напредовати наше пчеларство; 2. да определимо која је и каква кошница најподеснија за наше прилике, и 3. да утврдимо најпрактичнији начин пчеларења да бисмо имали највећи производ.
        Овим бисмо урадили само што је за сад најпрече и најпотребније, а, ако би милостиви Бог дао, ми бисмо могли створити и Пчеларско удружење, могли бисмо се после сваке године скупљати на пчеларске зборове, могли бисмо имати и свој пчеларски гласник, могли бисмо на годишњим зборовима приређивати и пчеларске изложбе, од пчеларских производа и пчеларскога прибора…"
        Сазивачи првог српског пчеларског збора су: игуман Методије, старешина манастира Витовнице; Јован П. Јовановић, учитељ; Милосав Богдановић, трговац; Љуба Ф. Поповић, свештеник; Тодор Наумовић, трговац; Маринко Петровић, учитељ; Сава Илић, трговац; Милан Јевремовић, трговац; Анта Ристић, кафеџија; Мијајло Јовановић, тежак; Глигорије Петровић, учитељ и Стева Мијаиловић, терзија.
        Први пчеларски збор је одржан 7. августа 1897. године у 10 часова, у присуству више од 60 пчелара и пријатеља пчеларства, у основној школи у Јагодини. Збор је отворио игуман Методије, у присуству изасланика Министра народне привреде Милована Маринковића. На збору је једногласно донета одлука "да се за унапређење пчеларства у нас образује нарочито друштво под именом Српског Пчеларског Друштва које да искључиво ради на унапређењу ове привредне гране у Србији и у српству". Изабран је привремени одбор за израду правила и уређење друштва, у који су ушли Алекса М. Живановић, секретар Министарства народне привреде, игуман Методије, Драгутин Димитријевић, Јован П. Јовановић, Милован Маринковић и Стева Вељановић.
        Привремени одбор је израдио правила за образовање Српског пчеларског друштва и сазвао други збор пчелара у Краљевини Србији, за претрес правила и ради образовања Српског пчеларског друштва. Збор је одржан 31. октобра 1897. године (по Јулијанском календару) у дому Српског пољопривредног друштва у Београду у присуству преко 160 пчелара и пријатеља пчеларства. Збор је отворио председник привременог одбора Алекса М. Живановић. По конституисању збора, прочитана су и усвојена правила Друштва. Пошто председник збора изјави да је Српско пчеларско друштво формирано, обављен је упис чланова и избор управе. За председника управног одбора изабран је Алекса М. Живановић, секретар Министарства народне привреде, за потпредседника Франц Тоболар, индустријалац, а за благајника Стева Вељановић, телеграфиста. За чланове управног одбора Иларион Весић, архимандрит, Коста Главинић, професор Велике школе, Триша Ђорђевић, трговац, Велимир Стефановић, пуковник у пензији и Јосиф Ковачевић, професор. За председника надзорног одбора Милан Р. Антић, начелник Министарства народне привреде у пензији, а за чланове Светозар Милојевић, начелник Министарства финансија и Милан Арсенијевић, трговац.
        И овде треба нагласити да Српско пчеларско друштво иако је у свом наслову носило национално опредељење никада није носило било какве националистичке поделе. У њему, као и данас у СПОС-у, пчелари се нису делили по националности, већ су се окупљали с искреним пчеларским осећањима, добрим међунационалним и међуљудским односима и заједничким интересима.
        На првој седници Управе Српског пчеларског друштва, 26. новембра 1897. године, сходно одлуци другог пчеларског збора, одлучено је да друштвени лист "Пчелар" почне излазити 1. јануара 1898. године, а да уредник буде Алекса М. Живановић.
        Српско пчеларско друштво је радило преко повереника. Тако је у 1898. години било формирано 14 повереништава по окрузима са 26 повереника, и то:

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

        Иако врло младо, Српско пчеларско друштво, учествовало је на Светској пчеларској изложби у Паризу 1900. године. За учешће на изложби и изложене пчеларске експонате Српско пчеларско друштво одликовано је златном и сребрном медаљом, а председник Друштва и уредник листа "Пчелар" Алекса М. Живановић, за организовање изложбе и свој допринос њеном успеху, златном медаљом.
        Након две године од оснивања, Српско пчеларско друштво је, под највишом заштитом Њеног Величанства Краљице Драге, одржало Конгрес пчелара и изложбу од 30. септембра до 2. октобра 1900. године у Београду. По освећењу изложбе први се говором и поздравом присутних обратио потпредседник Српског пчеларског друштва архимандрит Иларион Весић, професор богословије. Потом је узео реч председник Друштва Алекса М. Живановић и умолио г. Министра народне привреде Душана М. Спасића да прву земаљску пчеларску изложбу отвори, што је овај надахнутим говором и учинио. Пошто је г. Министар народне привреде отворио изложбу, Високопреосвећени Господин Митрополит Инокентије, у веома лепој беседи изнео је корист од пчела не само у материјалном, него и у религиозно-моралном погледу. Изложби и Конгресу пчелара присуствовали су и пчелари из Хрватске, Војводине, Славоније, Босне и Херцеговине, Македоније и Црне Горе. Међу осталима су били и проф. Јован Живановић и Иван Маширевић из Сремских Карловаца. На изложби су подељене бројне и вредне награде за изложене експонате и пчелиње производе.
    Први светски рат је опустошио Србију. Народ је десеткован, привреда уништена, пчеларство такође претрпело огромну штету. Пчелари су гинули у рату, а пчелињаци пропадали. Драстично је смањен и број пчелара и број пчелињих друштава. Према попису из 1910. године у Србији је било 269.768 кошница, а 1920. године 175.592 кошнице, што значи да је у ратном вихору страдало близу 100.000 кошница.
        По завршетку рата, требало је све почињати из почетка. Требало је много времена да се обнови рад Српског пчеларског друштва. Оно је обновило рад тек 21. априла 1920. године, а од 1. јануара 1921. године почело је поново да издаје часопис "Пчелар". Први председник обновљеног Српског пчеларског друштва био је Коста Д. Главинић, бивши Министар народне привреде, професор и ректор Велике школе и председник Београдске општине, који је ту функцију обављао до априла 1921. године.
        16. априла 1921. године изабрана је нова управа Српског пчеларског друштва, и то: За председника: Светозар К. Ђорђевић, народни посланик. За потпредседника: Мијаило Ступаревић, учитељ из Београда. За чланове: Јован П. Јовановић, Миљко Милетић, Најдан Костић и Милан Максимовић из Београда, Дим. Буринчић, економ из Пожаревца, Мика Спасојевић из Шапца, Божидар Мићић из Годовика, и Коста Станојевић из Лесковца. За заменике: Недељко Игњатовић, учитељ из Београда, Наста Златановић, из Београда и Алекса Ђурђић, учитељ из Београда. За чланове надзорног одбора: Др Јован Максимовић, професор, Ленка Драговић, учитељица, Михаило Петровић и др Светислав Терзић из Београда, Михаило Стојановић, учитељ из Пожаревца и Љуб. Недић, економ из Крагујевца. За заменике чланова Надзорног одбора: Божа Аврамовић, учитељ из Милошевца и Драг. Јекић, економ из Београда.
        Српско пчеларско друштво је у 1922. години имало 14 подружина са око 1.500 чланова, који су примали часопис "Пчелар". Број чланова је био у даљем порасту, тако је пред Други светски рат било око 4.000 чланова у 36 подружина.
На иницијативу Српског пчеларског друштва основан је 23. јула 1921. године Савез југословенских пчеларских друштава. Савез је између два рата одржао више конгреса и изложби. Најважније изложбе биле су у Осијеку, Љубљани, Сарајеву, Дубровнику и 1934. године у Београду, на којима је Српско пчеларско друштво, као најбројније, узело видног учешћа.
        Други светски рат је Србији донео окупацију и братоубилачки рат. Ратна разарања нису поштедела ни пчеларство. Зграда друштва је 6. априла 1941. године од бомбардовања срушена. Имовина Друштва је у више наврата пљачкана. Часопис Пчелар је са повременим прекидима ипак излазио и у време рата.
        По ослобођењу, Српско пцеларско друштво је самостално деловало до 21. априла 1963. године, када се спојило са Савезом пчелара СР Србије (основан 28. децембра 1952. године) и створило јединствену организацију за целу територију, под називом Друштво пчелара СР Србије. На оснивачкој скупштини изабрани су у управни одбор Друштва: Из Београда: Аврамовић Драгољуб, Божић Милојко, Васић Бранко, Госић Никола, Ерић Богољуб, Живанић Јован, Ивковић Љубомир, Ивковић Милутин, Јовановић Сава, Константиновић Богољуб, Матић Ђорђе, Михаиловић Радомир, Нешовић Марко, Петровић Божа, Ранчић Миодраг, Ружичић Никола и Филиповић Василија. Из унутрашњости: Алексић Петар, Дамњановић Бранко, Иброновић Љубиша, Ђорђевић Бора, Живковић Ђорђе, Зоговић Наталија, Ивовић Светибор, Лазаревић Миливоје, Малешев Здравко, Миленов Воја, Младеновић Живадин, Раденовић Вељко, Рајлић Милутин, Панић Влада и Шандор Перелеш. У надзорни одбор изабрани су: Из Београда: Вукадиновић Надежда, Катанић Милентије, Лончаревић Ђорђе и Остојић Ђорђе. Из унутрашњости: Алексић Душан, Јовић Цмиљко и Ранчић Добривоје. За председника управног одбора изабран је Госић Никола, а за подпредседнике Константиновић Богољуб и Петровић Божа. За секретара Друштва изабран је Васић Бранко. За председника Надзорног одбора изабран је Катанић Милентије.
        На ванредној скупштини одржаној 22. децембра 1973. године, усвајањем новог Статута, Друштво пчелара СР Србије се реорганизовало у Савез организација пчелара СР Србије. Истог дана је Указом председника СФРЈ Јосипа Броза Тита часопис "Пчелар", за значајне заслуге на популарисању и унапређењу пчеларства, одликован Орденом заслуга за народ са сребрним зрацима. Председник Друштва у то време је био Јанко Баћевић из Београда.
        Српски пчелари су својој организацији, више пута кроз историју, мењали име али не и циљеве који су постављени још далеке 1897. године - "да искључиво ради на унапређењу ове привредне гране у Србији и у српству". Данас та организација, поносна на своју прошлост, носи име: Савез пчеларских организација Србије.
      

(ТЕКСТ ОБЈАВЉЕН НА САЈТУ СПОС-а)
http://www.spos.info/subpages/istorijat/istorijat.php

Повратак на почетну страну

Повратак на садржај - Историја пчеларства