Добро дошли на сајт Милоша Антонићa, свештеника и пчелара из Коцељеве!

 

 

 

 

       

         У живописној области Срема, на падинама и увалама Фрушке Горе, основано је у 15. веку неколико српских православних манастира. Њихов постанак тесно је везан за бурне историјске околности, пре свега за ратове и миграције српског народа. Заслуга за подизање првих манастира у Срему припада деспоту Ђурађу Бранковићу (владао 1427-1456) који је успео да добије одобрење од папе Николе V (1447-1455) за подизање девет манастира намењених православним калуђерима.
        У другој половини и крајем 15. века основани су и саграђени фрушкогорски манастири Бешеново, Старо Хопово, Велика Ремета, Раковац, Јазак и Врдник. Почетком 16. века снажан подстицај  за подизање манастира на Фрушкој Гори дали су мајка Ангелина (+1520) и њени синови деспот Јован (+1502) и деспот Ђорђе - касније архиепископ Максим (+1516). Заправо, архиепископ Максим је најзаслужнији за препород  монашког и духовног живота у Срему. Његова задужбина је манастир Крушедол (2009. године прославио 5 векова постојања).
        У непосредној близини манастира, основаних у 15. веку, тада су подигнути Шишатовац, Ново Хопово, Беочин, Кувеждин, Мала Ремета, Ђипша, Петковица, Гргетег и Привина Глава, па је у 16. веку Фрушка Гора постала сремска ''Света Гора''.

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

        Сви манастири су саграђени у живописним пределима, са богатом пчелињом пашом, па су постојали идеални услови за развијање рационалног пчеларства. Потреба за воском је била велика и сви манастири су имали лепо уређене пчелињаке. Црквени великодостојници су се залагали за пчеларство и упућивали монаштво и свештенство да се што више баве пчеларством.       
        Фрушкогорско монаштво је, као и пчеларство, кроз историју пролазило кроз разне периоде успона и падова. Средином 18. века у свим фрушкогорским манастирима, сем Ђипше, монаштво је било напустило ''општежитије'' (киновију) па су имали ''осопштину'' (идиоритмичко уређење), где сваки монах има личну имовину.
        Фрушкогорски монаси су поседовали огромна материјална богатства: шуме, вивограде, шљивике, стоку, пчеле… На основу података Генералне визитационе комисије која је извршила преглед свих фрушкогорских манастира у лето 1753. године, сазнајемо колико је који манастир и монах појединачно поседовао кошница.
        Павле Ненадовић, митрополит карловачки у од 1749. до 1768. године, тек после жестоке борбе успео је да натера калуђере на општежитије. У манастиру Беочину пред фрушкогорским игуманима и калуђерима оштро је поступио: "Наређујем вам сада и убудуће у име Господа нашега Исуса Христа да у манастирима сремским у окриљу Фрушке горе буде општежитије по правилима светих отаца. А ко би због осопштине одбегао свој манастир или се овој наредби противио и не би је држао, нека је проклет и овога и онога света!" Поновним успостављањем општежитија сви калуђери су морали сво своје имање (покретно и непокретно) предати у манастир.
        Манастири су били расадници пчеларства а манастирски пчелињаци су служили за пример осталом народу. Поред манастира и монаха, који су се истицали и предњачили са пчеларењем у прошлим вековима знамо да су свештеници и учитељи то исто чинили. Све је то допринело општем развоју пчеларства. У наредним бројевима ''Војвођанског пчелара'' читаоци ће имати прилике да се више упознају са кратким историјатом појединих фрушкогорских манастира и њиховим пчеларењем у прошлости.

(''ВОЈВОЂАНСКИ ПЧЕЛАР''
новембар 2010, стр.26)

Повратак на почетну страну

Повратак на садржај - Историја пчеларства