Манастир се налази на јужним обронцима Фрушке горе у насељу Врдник. Дуго је био један од најбогатијих манастира, 1905. године поседује 1696 јутара земље, а 1941. године 1420 јутара. Као и код већине фрушкогорских манастира прошлост манастира Раванице у Врднику доста је нејасна.
       Пo предању, основан је у време Серафима, митрополита сремског пре доласка Турака (пре 1521). Први пут се помиње у турском попису 1566. године, као манастир светог Јована Претече, где се наводи његово имање и одређује сума од 3000 акчи за његов откуп. Монаси нису успели да сакупе потребну суму новца па су се, плашећи се турске освете, разбежали на све стране. Судећи према попису из 1578. вратили су се и манастир се опет бележи као редован порески обвезник. Минеј из 1589. године, који је оставио монах Георгије, потврђује да је манастир деловао у то време.
       После Велике сеобе Срба, 1690. године, монаси из Раванице одлазе на север и са собом носе мошти кнеза Лазара и смештају их у Сент Андреји. Након боравка у Сент Андреји, раванички монаси добијају дозволу да се преселе у манастир у Врднику, 1697. године, који је у то доба био напуштен и по свему судећи разорен.
       По доласку, монаси су затекли напуштен и разорен манастир. На том месту толико је бујала шума да је и над сводовима оштећене цркве нарасло дрвеће. Ипак, за кратко време су обновили зарушену цркву, која је била посвећена св. Јовану Претечи, и успоставили ново посвећење - Вазнесење Христово - јер су у ову цркву положили мошти кнеза Лазара и тако је повезали са Лазаревом Раваницом у Србији. Од тада манастир Врдник називају Раваница.
       Како се култ кнеза Лазара брзо ширио међу Србима преко Саве и Дунава, затечена црква, као место похођења великог броја ходочасника, постала је претесна, те врднички монаси 1759. траже помоћ од митрополита Павла Ненадовића за подизање нове. Недостатак новца одложио је градњу, најпре до 1785. за време митрополита Мојсија Путника, када су почели припремни послови, али градња почиње тек 1801. Цркву је зидао мајстор Корнелије, Србин из Новог Сада. С обзиром на то да се зидала црква у којој је чувано тело српског кнеза-светитеља, „нису ни једнога калфу зидарског у посао унели, који није био Србин". Градња је трајала десет година и црква је освећена 10. јуна 1811. Мошти су пренете у њу на Видовдан, уз присуство карловачког митрополита Стефана Стратимировића. Стара црква порушена је 1813. а место часне трпезе у старој цркви обележено је каменим крстом.
       Иконостас за нову цркву резао је између 1809. и 1814. чувени карловачки дуборезац Марко Вујатовић. Иконе, певнице, архијерејски трон и зидне слике на сводовима цркве сликао је од 1851. до 1853. Димитрије Аврамовић, за време игумана Данила Петровића, „ктиторством добрих Срба и Хришћана". Аврамовић је о свом раду оставио запис на хору цркве. Поред њега, у доњим зонама северне и јужне певнице, сликао је и Никодим (Немања) Бркић 1939. поводом 550-годишњице Косовске битке. Позлата иконостаса дело је Петра Чортановића.
       Обнове цркве и конака забележене су 1885. као и 1898. после страдања у земљотресу (1893.), и то залагањем двојице игумана, Емилија Бајића и Сергија Поповића, новцем из српских народних црквених фондова и уз помоћ патријарха Георгија Бранковића.
       Кнежеве мошти су дуго година биле у старом кивоту који је донет из Раванице. Године 1757. сачињен је нови кивот од дрвета, позлаћен на шест стубова, с круном и двоглавим орлом на врху и ликом кнеза Лазара (дар Обрада Футожанина). Од 1826. године мошти се налазе у кивоту израђеном од кипариса, поклону митрополита Стефана Стратимировића. Кивот Обрада Футожанина данас се може видети у манастиру Врдник испред олтара, али он је празан, једино се у малом стакленом простору налази део кнежевих моштију. Од драгоцености манастир је имао хаљину кнеза Лазара (данас само један део).
       Лазареве мошти кроз историју нису баш биле поштеђене. Бежећи 1716. пред Турцима, врднички монаси били су принуђени да их склоне у Футог, где су остале до повлачења Турака из Срема. Потом, у Тицановој буни 1848. склоњене су у Кленак (остале су тамо три месеца). За време Другог светског рата тај део Војводине био је припојен усташкој хрватској држави, а усташе харају и пљачкају фрушкогорске манастире. Због тога су калуђери мошти кнеза Лазара сакрили у једну стару црквицу у шуми у близини манастира. Све то било је познато и властима у Београду, па је тадашњи председник српске владе генерал Милан Недић затражио помоћ од Немаца да се мошти кнеза Лазара донесу на сигурно, у Београд. Немци су на то пристали. Године 1942. једна српска делегација, на чијем челу је био др Радослав Грујић, познати црквени историчар, у пратњи немачких војника одлази у Раваницу на Фрушку гору да преузме мошти кнеза Лазара. Тада су, по ноћи, киши и дебелом блату, мошти запрежним колима из скровите црквице пренете до немачког камиона и потом до Београда, где су смештене у Саборну цркву. У Саборној цркви мошти кнеза Лазара остају до Видовдана 1988. године, када су кренуле на крстарење по Србији, да би 1989. године за прославу шест векова од боја на Косову, биле коначно враћене у манастир Раваницу (код Ћуприје), ктиторску задужбину кнеза Лазара.
         Данас манастир Врдник - Раваницу чине црква, три крила конака и оградни зид са источне стране, на којем је улаз у манастирску порту.
      Према генералној визитацији фрушкогорских манастира из 1753. године знамо да су у Врднику, због напуштања општежитија, монаси поред личне имовине имали и кошнице. Тако је игуман Стеван Зоранић имао 10 кошница, јеромонах Јоаникије 12, монах Михаил 60, монах Јоасаф 20 а манастир 22 кошнице.
      Према старим протоколима где су бележене важније промене у манастиру Врднику - Раваници стоји забележено да је 1754. године (по увођењу општежитија) манастир имао 96 кошница, а за надзорника кошница одређује се монах Јоасаф. Године 1757. било је 120 кошница, а за надзорника се одређује о. Стефан. Године 1758. поставља се за надзорника кошница о. Исаија, а исте године упокојио се монах који је кошнице плео и продавао. Године 1759. осуђује се јеромонах Стефан што је продао кошнице и себи новце присвојио, а кошнице су припадале општежитију.
       Да су кошнице пружале известан приход манастиру види се из следећих података:
       - Године 1785. стоји забележено да је примљено од Илије Васића из Ирига за 996 ока и 3 литре меда по 14 нов. = 152 ф. 58 н.
       - Године 1795. од Луке сапунџије из Руме за 3 оке воска по 1 ф. 36 н. = 4 ф. 48 н.
       - Године 1796. од Јована Вујића из Ирига за 51 оку меда по 24 н. = 12 ф. 24 н.
       - Године 1798. од Јована Вујића   из Ирига за 50 ока меда по 20 н. = 10 форинти.
       - Године 1799. од Јована Аврамовића из Ирига за 100 ока меда по 20 нов. = 20 форинти.
       (Ока, као мера за запремину, је износила 1,330 литара а као мера за тежину 1,280 кг).
      Временом је пчеларство у манастиру било запостављано па је крајем XIX века било сведено на минимум. Пчеларство је успешно обновио Сергије Попић, настојатељ манастира Раванице, који је био и члан ''Српске пчеларске задруге у Руми''. Исти је био и повереник друштвени за Врдник, са задатком да се стара око добра и напретка друштвеног и прикупљања чланарине.
     У току Светле седмице 1899. године, Иван Маширевић учитељ пчеларства у манастирима, четири дана је држао предавања у манастиру Раваници, којима је поред монаха присуствовало и 10 ратара из села Врдника. Забележено је да је Маширевић предавање у Раваници одржао и 30. јуна 1901. године.
     Управни одбор ''Српске пчеларске задруге у Руми'',  на седници од 13. новембра 1902. године, унео је у записник благодарност игуману Врдничком Сергију Попићу за 45 комада коља за пчеларски врт.

(Написано 2011. године - НИЈЕ ОБЈАВЉЕНО)

Повратак на садржај - Историја пчеларства